6. Džiber

Ej, veseli druže, zar je tako gadno?
S Džiberom se družiš? Očajnički jadno!
To je kreatura iz miljea stranog,
Bruka je za svakog iole urbanog!

Štofan-pantalone na faltice nosi,
«fen-kare« frizuru i perut u kosi.
U oblaku vode kolonjse, jezive,
Samo on i majka mogu da prežive!

Viceve dok priča, još iz doba Tita,
Sam se tokom toga ismeje do sita.
Ti se, iz finoće, smeškaš kao tele,
Prirodu ne kopčaš poetike cele!

Sa Džiberom šetaš po ulici glavnoj,
On semenke gricka, k'o na «štrafti« davnoj.
Kraj izloga silnih, ne znaš šta je bolje,
Njega su privukle - s natpisima šolje!

U baštu ste seli, poručili piće,
Komentare glasne daje na miniće.
On devojke deli na crne i plave,
Nijanse mu druge ne stižu do glave!

Od muzike koju džiber preslušava,
Tebe obavezno zaboleće glava.
To je neki izbor, sakloni me bože,
Sve probrane ljige za ježenje kože!

Na žurku te zove, ali ti ne leti,
Osim da potvrdiš: sam si na planeti.
...I dok srodnu dušu tu tražiš bez sreće,
startuje te svako ko se tuda kreće.

Od literature, čita sportsku stranu,
Kod filmova voli što u sat-dva stanu.
Umetnost likovna zna da ga uznese
Uz postere što ćevabdžinice rese!

Iz džibera, možda, prostodušnost zlati,
Jes' da bonton ne zna, nit' te kući prati,
Al' prostota ipak pobedu ubira,
Bolje kupi kuče - manje te nervira!