20. Fijuk

Šta to huči u gori zelenoj?
Šta to zveči u glavi sluđenoj?
Da l' je neka daska koja fali
Ili neki poremećaj mali?

Nit' je daska, nit' su labudovi
Nit' suženi moždani sudovi
Nije čak ni poremećaj mali,
Već veliki... Mili Bože žali!

Jer Fijuk je fijuknuo davno
Al' to niko da mu kaže javno.
Svi ga štede, kao bolesnika,
Dok on 'ladno nastavlja da štrika.

Kako Fijuk izgleda i dela?
To poznaje omladina cela:
Ne možeš mu predvideti radnje,
A ni misli – ni prednje ni zadnje.

On izgleda, k'o da je normalan,
I baš tu je taj problem fatalan:
Prevariće i iskusno oko
Ali uho – samo mnogo štroko.

Priča vešto, brzo reči gruva,
Sadržina – za ceo svet gluva.
Jer svet nije predstava ni volja,
Već tripčina, od istine bolja.

I redovno, u centru je iste,
Vi ostali – postojeći niste.
Služite za sex, eventualno,
I publiku, koju iste stalno.

Publika je u njegovoj službi,
Samo takvoj gravitira družbi
Koristi je često i k'o vojsku,
Da urniše pretnju tripu svojsku!

Ne, on nije za partnera rođen,
Jer je uvek samo sobom vođen
A u njemu – kršha svakojaka,
I zato mu treba ljudska štaka!

Tom ce štakom druge da šutira,
Tom ce štakom i da masturbira,
Štaka koja čuva ga od pada
'Mesto njega u glib se zabada...

A ko neće tu ulogu ružnu,
Zaradiće samo mržnju nužnu,
Ko s njim nije – protiv njega rije -
Slomiće mu ruke obadvije!

A kad sam sa sobom Fijuk bude
Tek se tada duhovi probude,
Progone ga, sred noćnoga mira,
Pa ne spava, nego se nervira:

Zašto nije po njegovom stalno?
Zar je svet bas prsao totalno?
Kako to da ne voli ga niko?
Zar ispade kompleksan toliko?

Zašto ljudi nisu poput njega?
Šta bi hteli, i u ime čega?
'Što mu niko dovoljno ne daje?
Svi su pukli, k'o uskršnje jaje!

Ali neće ogledalu prići,
žmureći će njega zaobići
Jer tu neka naprslina čeka,
Kvari sliku jednog nadčoveka...