Još od školskog doba, u snu se ne snilo,
Fantoma je raznih odasvuda bilo.
Pogledaj de' bolje neku grupnu sliku –
U svakome drugom on čučaće liku.
Kao da praznina sa tog mesta zrači,
Uz najbolju volju sećanje se mrači.
Šta li beše neka osobina znana
Tipa bez vrlina i skoro bez mana?
Zajedno ste, možda, u bioskop išli,
Ili ste se na po' puta mimoišli?
Avaj, ni te iste noći nisi znao,
S osećanjem da si sam u platno zjao.
On te nikad ničim uvredio nije,
Eh, da barem jeste, bilo bi ljudskije...
Ali ti ni dušu ničim nije tak'o –
Vladao se uvek bezlično i mlako.
Razgovore plodne vi vodili niste,
Ionako ne bi sklopili tri čiste.
Da ti iskaz traže o ovom drugaru,
Poligraf bi puk'o, a ti – u buvaru!
Dao ti je poklon s kojim ne znaš šta bi
Na vrhu ormana sad pauke vabi.
Gle, od njega neka razglednica, šta li?
Uz ''Pozdrav iz Budve'' ludi provod hvali.
Sa fantomom sediš i u licu blediš,
Praznu tačku glediš, bljutav sokić cediš...
Moliš Boga da tud' neko treći bane
I spreči da zaspiš sred pune kafane.
Ali, niko kraj tvog stola ni da stane,
k'o da za njim sede dve babe pijane.
Zbog aure same od fantoma beže –
Zaboravno veče u nedogled seže...
'Što li si ga zvao, 'što se zamajav'o
u svoj program njegov duh uračunav'o?
On da duha ima – ne bi fantom bio,
Svoj sadržaj kao zmija noge krio.
...Kakav je to mufljuz koji mufljuz nije?
Verujte mi, ljudi, od svih najgori je!
Ostali mufljuzi bar iskustvo nude,
Sa fantomom svaki minut bačen bude.
Нема коментара:
Постави коментар