Filozof se stari s teologom svađa:
Da l' se zlim postaje, il' se zao rađa?
Književnik ispis'o tri šume papira,
Al' odgovor leži skriven na dnu vira...
Naš junak, međutim, te knjige ne lista,
Zna on dobro da je to fikcija čista.
Kad sukobi lik svoj ogledalskom sjaju,
On ne vidi roge, već glavnoga baju!
Ne, on krimos nije, zločine ne vrši,
Jer mu petlja fali da zakone krši,
Zato, gledaj čuda, gde se petljom diči –
Kad u lice, mazno, uvredu ti spiči!
Ako li se zezneš, k'o nikad u veku
I otkriješ slabost svoju tom čoveku,
K'o poklonom čašćen, adut će da zgrabi,
Da ga kao džingl od tad' stalno rabi.
Saznao je ko se tvome srcu sviđa,
Al' težak debakl on ti već predviđa:
Reći će ti da nad zauzetim bališ,
Drugoj strani - da ti na drugog se pališ!
Neslanom se šalom uvek sudba služi,
S đubretom po istom poslu te udruži,
Pa, ne hteo – hteo u njega se nadaš
I oslonjen tako – neminovno padaš!
Tvoju će ideju prigrabiti svaku,
I prišiti sebi, uz oholu žvaku.
Sa nagradom, zatim, u zanosa špicu
Rugaće se tvome nakiselom licu.
Zaklanjaš mu sunce, ideš ispred njega
- bojazan ti, veruj, nije bez ičega:
gde god uđeš, ta se soba prazni brže,
izgleda, za đubre nekakvo te drže?
Da zavapiš sada demanti – ne vredi:
Podmetnuto mito preti da te sredi,
Čak iz lične karte rođena ti slika –
Pljunut foto-robot gadnog prestupnika!
...Svi znaju da piješ samo kafe gorke,
a on ti je sladi – dolazi do šorke.
Opet se na tebe gleda k'o na stoku,
Đubretu od sreće sja suza u oku...
Нема коментара:
Постави коментар