Sve se, dragi moji, toleriše lasno,
Ali virus otkrij, pre no bude kasno.
Jer to nije neko naivno stvorenje,
Već ogavni demon, bolest, uništenje.
Zašto tako radi? Što je štetočina?
Takav mu je genom, svrha i suština.
Ne razbijaj glavu, radnje ne tumači,
Nego begaj pre neg’ budeš na lomači.
Evo kako virus napada i dela:
Nepažnje trenutak, čas slabosti tela
I eto ti klice, u sistem ti stupa
Da tu razmnožava svoja sranja glupa.
Jer za drugo nije, nesposobna slina,
Osim da pronađe sebi domaćina.
Da te zatim cevči, da čauru gradi
Da za njega vučeš, dok on jaja ladi.
Hoće tvoje biće, hoće tvoju snagu,
Mušće te k’o ovcu, jahati k’o ragu.
Primetićeš da ti slabost spliće noge
Da ne misliš jasno - k’o pod dejstvom droge.
Jer će virus planski da ti mozak puni
Datotekom svojom, da ti sistem zbuni.
Da ga gajiš sam u krvotoku svome,
Dok te ne iscrpi, dovede do kome...
Ti sve vreme, jadan, u temperaturi
Buncaš kao pijan đačić na maturi
Čak pomišljaš kako to je stanje bajno
Dok se svet ljuljuška i vrti dojajno.
Virus sad pevuši svoje slatke pesme -
Niko boleštinom nazvati ih ne sme.
Dok ti gadi hranu, dok ti gadi vodu,
Zbog zaraze tvoje svi od tebe odu.
Ako ne preduzmeš terapiju hitno,
Posledice trajne menjaju te bitno.
Dok ti truje mozak, i srce, i dušu
Nedužne ćeš ljude da hvataš za gušu.
Ako imunitet prevagne na vreme,
Antitela tvoja prozru gnusne šeme,
Kada šutneš virus, gle sad govno zlobno –
Na sledećoj žrtvi mutiraće kobno!
Još u goroj formi, još sa manje blama
Organizam nov će da truje i slama.
Kao zombi taj će da juri za tobom,
Da osveti poraz podstanara - grobom!
Gadnog parazita, goreg od metilja
Vrlo često zovu imenom od milja.
Al’ dok rije, s govna glazura se mrvi:
Alien je, o, gle! - njegov rođak prvi.
No, šta da ti kažem, prijatelju stari
Budi srećan da si uvideo stvari.
Ostalima koje oboljenje zove,
Oralnu vakcinu daj kroz strofe ove.
Šta to huči u gori zelenoj?
Šta to zveči u glavi sluđenoj?
Da l' je neka daska koja fali
Ili neki poremećaj mali?
Nit' je daska, nit' su labudovi
Nit' suženi moždani sudovi
Nije čak ni poremećaj mali,
Već veliki... Mili Bože žali!
Jer Fijuk je fijuknuo davno
Al' to niko da mu kaže javno.
Svi ga štede, kao bolesnika,
Dok on 'ladno nastavlja da štrika.
Kako Fijuk izgleda i dela?
To poznaje omladina cela:
Ne možeš mu predvideti radnje,
A ni misli – ni prednje ni zadnje.
On izgleda, k'o da je normalan,
I baš tu je taj problem fatalan:
Prevariće i iskusno oko
Ali uho – samo mnogo štroko.
Priča vešto, brzo reči gruva,
Sadržina – za ceo svet gluva.
Jer svet nije predstava ni volja,
Već tripčina, od istine bolja.
I redovno, u centru je iste,
Vi ostali – postojeći niste.
Služite za sex, eventualno,
I publiku, koju iste stalno.
Publika je u njegovoj službi,
Samo takvoj gravitira družbi
Koristi je često i k'o vojsku,
Da urniše pretnju tripu svojsku!
Ne, on nije za partnera rođen,
Jer je uvek samo sobom vođen
A u njemu – kršha svakojaka,
I zato mu treba ljudska štaka!
Tom ce štakom druge da šutira,
Tom ce štakom i da masturbira,
Štaka koja čuva ga od pada
'Mesto njega u glib se zabada...
A ko neće tu ulogu ružnu,
Zaradiće samo mržnju nužnu,
Ko s njim nije – protiv njega rije -
Slomiće mu ruke obadvije!
A kad sam sa sobom Fijuk bude
Tek se tada duhovi probude,
Progone ga, sred noćnoga mira,
Pa ne spava, nego se nervira:
Zašto nije po njegovom stalno?
Zar je svet bas prsao totalno?
Kako to da ne voli ga niko?
Zar ispade kompleksan toliko?
Zašto ljudi nisu poput njega?
Šta bi hteli, i u ime čega?
'Što mu niko dovoljno ne daje?
Svi su pukli, k'o uskršnje jaje!
Ali neće ogledalu prići,
žmureći će njega zaobići
Jer tu neka naprslina čeka,
Kvari sliku jednog nadčoveka...
Svaka počast sinu gordog Albiona,
Imperije stare kontroverznog trona...
Al' mu pozicija ovde nije neka:
Sinonim je za ravnodušnog čoveka...
Ko se Englez pravi, strogo sobom bavi,
Distancu ti svoju jasno k znanju stavi,
Taj se kao tuđin ponaša i vlada,
Tužan li si ako na njeg' knjiga spada!
On ne želi tvoje da deli probleme,
Čak i da ih sluša, samo traći vreme!
''Kako si?'' - On nikad ne pita te prvi,
da mu ne zatražiš transfuziju krvi.
Ali, on je fini, krvi bi ti dao,
Da ne kažu da je neki čovek zao...
...Kao što bi bilo kome na tvom mestu,
da korektnost svoju potvrdi na testu!
Ti Engleza voliš, večito mu peziš,
Čak i kad si slomljen – zbog njega se keziš,
Prijatne trenutke trudiš se da stvoriš,
Da iskamčiš osmeh – svim silama boriš,
Ali on te gleda s ledenošću večnom,
Smrzava te k'o u helijumu tečnom.
Da l' ti, možda, nekom kontaktu se nadaš?
Otvaranje? Bliskost? Zašto nos zabadaš!?
U njegova posla najbolje ne diraj,
Pripazi šta pitaš, reč diskretnu biraj.
Ko si ti, na kraju, da te se to tiče?
Foreigner si neki iz desete priče...
On navike ima, imanentne sebi,
Ni zbog kog' ih taj izneverio ne bi,
Zato pazi dobro koliko je sati,
U ''vreme za čaj'' ga nikad nemoj zvati!
Opušteno ćaskaš, on uštogljen sedi,
Pogledom ti kaže: ''Sad mi to prevedi'',
Misli ti ne čita, fazon ne kapira,
Što ''engleski'' ne znaš, zar te ne blamira?
Kad pogledaš bolje na sve čet'ri strane
Ne moraš da mrdaš iz Srbije znane.
Kad podvučeš crtu, priznaj samom sebi:
U Engleskoj živiš, blago li si tebi!!!
Još od školskog doba, u snu se ne snilo,
Fantoma je raznih odasvuda bilo.
Pogledaj de' bolje neku grupnu sliku –
U svakome drugom on čučaće liku.
Kao da praznina sa tog mesta zrači,
Uz najbolju volju sećanje se mrači.
Šta li beše neka osobina znana
Tipa bez vrlina i skoro bez mana?
Zajedno ste, možda, u bioskop išli,
Ili ste se na po' puta mimoišli?
Avaj, ni te iste noći nisi znao,
S osećanjem da si sam u platno zjao.
On te nikad ničim uvredio nije,
Eh, da barem jeste, bilo bi ljudskije...
Ali ti ni dušu ničim nije tak'o –
Vladao se uvek bezlično i mlako.
Razgovore plodne vi vodili niste,
Ionako ne bi sklopili tri čiste.
Da ti iskaz traže o ovom drugaru,
Poligraf bi puk'o, a ti – u buvaru!
Dao ti je poklon s kojim ne znaš šta bi
Na vrhu ormana sad pauke vabi.
Gle, od njega neka razglednica, šta li?
Uz ''Pozdrav iz Budve'' ludi provod hvali.
Sa fantomom sediš i u licu blediš,
Praznu tačku glediš, bljutav sokić cediš...
Moliš Boga da tud' neko treći bane
I spreči da zaspiš sred pune kafane.
Ali, niko kraj tvog stola ni da stane,
k'o da za njim sede dve babe pijane.
Zbog aure same od fantoma beže –
Zaboravno veče u nedogled seže...
'Što li si ga zvao, 'što se zamajav'o
u svoj program njegov duh uračunav'o?
On da duha ima – ne bi fantom bio,
Svoj sadržaj kao zmija noge krio.
...Kakav je to mufljuz koji mufljuz nije?
Verujte mi, ljudi, od svih najgori je!
Ostali mufljuzi bar iskustvo nude,
Sa fantomom svaki minut bačen bude.
Ako si ti, bajo, baksuz samom sebi,
Saučešće primi, u svom hladu zebi,
Ali nemoj meni, sunce li ti žalno,
Da u duši jadnoj svetlo gasiš stalno!
Odakle toliko defetizma čistog,
K'o da opstanak mu zavisi od istog?
Nije vočić pa da nadu džaba piri,
Već k'o prorok mudri sa sudbom se miri.
Tvome optimizmu od srca se ruga,
Jer sanjaš o bekstvu iz ukletog kruga.
Sve to što si hteo, veži o rep mačku,
Ili rizikuješ košulju ludačku.
Ti planove imaš i vizije sjajne,
Al' su za baksuza one beznačajne.
Moguće ih nije sprovesti u delo,
Naivan si, pa se zanosiš debelo!!
...Na hodniku njega vidiš iz daleka –
Pad raspoloženja izvesno te čeka:
Plata će da kasni (što njega ne dira),
Ko o štrajku sanja – džaba kurcu svira.
Da te obeshrabri, da ti moral skljoka,
Zato je iz pakla došla ova stoka!
''Nikad ništa nemoj da pokušaš, sine,
jer u suprotnome, propast ti ne gine!''
Tvoje želje lepe da mu nisi zucn'o,
Jer će zlo da čuje, makar stoput kucn'o!
Ozbiljnoga lica on ti predočava
Kako se to nikad ne razočarava:
''Ne veruj u sebe i svoj polet smanji,
tek ćeš onda biti na pravoj putanji!
Ambicije potri i budi realan,
U blatu se valjaj, k'o sav svet normalan!''
..'Što te baksuz uvek hladnim tušem 'ladi,
što ti stavlja granu i snove ti gadi?
Zašto nikada ti podršku ne pruži,
Tvoj entuzijazam za glupost optuži?
Pa, da opravdanje sebi trulom dadne,
Da je život samo plod sudbine jadne
I da ništa drugo ni moguće nije
Osim žuči koju iz svog čanka pije!
Filozof se stari s teologom svađa:
Da l' se zlim postaje, il' se zao rađa?
Književnik ispis'o tri šume papira,
Al' odgovor leži skriven na dnu vira...
Naš junak, međutim, te knjige ne lista,
Zna on dobro da je to fikcija čista.
Kad sukobi lik svoj ogledalskom sjaju,
On ne vidi roge, već glavnoga baju!
Ne, on krimos nije, zločine ne vrši,
Jer mu petlja fali da zakone krši,
Zato, gledaj čuda, gde se petljom diči –
Kad u lice, mazno, uvredu ti spiči!
Ako li se zezneš, k'o nikad u veku
I otkriješ slabost svoju tom čoveku,
K'o poklonom čašćen, adut će da zgrabi,
Da ga kao džingl od tad' stalno rabi.
Saznao je ko se tvome srcu sviđa,
Al' težak debakl on ti već predviđa:
Reći će ti da nad zauzetim bališ,
Drugoj strani - da ti na drugog se pališ!
Neslanom se šalom uvek sudba služi,
S đubretom po istom poslu te udruži,
Pa, ne hteo – hteo u njega se nadaš
I oslonjen tako – neminovno padaš!
Tvoju će ideju prigrabiti svaku,
I prišiti sebi, uz oholu žvaku.
Sa nagradom, zatim, u zanosa špicu
Rugaće se tvome nakiselom licu.
Zaklanjaš mu sunce, ideš ispred njega
- bojazan ti, veruj, nije bez ičega:
gde god uđeš, ta se soba prazni brže,
izgleda, za đubre nekakvo te drže?
Da zavapiš sada demanti – ne vredi:
Podmetnuto mito preti da te sredi,
Čak iz lične karte rođena ti slika –
Pljunut foto-robot gadnog prestupnika!
...Svi znaju da piješ samo kafe gorke,
a on ti je sladi – dolazi do šorke.
Opet se na tebe gleda k'o na stoku,
Đubretu od sreće sja suza u oku...
Bio jednom jedan baron, tu, u kraju,
I vrapci i žapci titulu mu znaju,
Al' vrabe i žabe prozrele su davno
Odakle mu ovo zvanje starostavno.
Jer, taj kako zine – baronije niže,
Koje pas (sa maslom!) odbija da liže,
A on, ipak, misli da to guta svako,
Zato svoje bajke trtlja samo tako!
Minhauzen pred njim crveni k'o cvekla,
Njegova je mašta pred ovom poklekla.
Pinokiov nos je sitna foliraža,
Baron ni sam ne zna šta je više laža!
Znaš ga kao Lalu – on iz Šumadije,
Il' akcentom čudnim južnu prugu krije,
A komšija njegov, kune se u kera,
Da je Crnogorac, otud, od Pipera!
Radi kao agent jedne službe tajne
(na buvljaku valja kobasice čajne).
O opasnom poslu tek ga malo džarni –
Psssst! Ispektor vreba! (Ali, sanitarni!)
Ma, prelež'o on je tifus i koleru,
Malariju, antraks, variolu veru...
I iz svega toga izašao imun:
Lečili ga verno aspirin i limun!
Kad je mlađan lovac jednom davno bio,
Mitološka bića on je tamanio:
Kerbera, King-konga, jednoroga konja...
I danas Godzila od njega se tronja!
...Vidiš ona kola? –To je njegov ''meca'',
al', gle! Uz'o ključ od ćaletovog ''keca''...
Vodiće te, ipak, na večeru skupu,
al' sutra, kad služe od kornjače supu!
Sutra kad osvane, lagarije nove,
Neka ujna-tetka u pomoć ga zove,
Zida kumu kuću, a i grip ga steg'o,
Zvaće te za vikend, evo! – Nije nego!
Slobodan je, kaže, k'o ptica na grani,
A kod kuće neku silnu čeljad hrani.
Baroniše ovde, baroniše tamo...
Misli, ko šta radi – mi vesla sisamo!
